У Тајни Крштења човек се очишћује од грехова и добија почетак или семе духовног живота. У Тајни Миропомазања човеку се дарују божанске, благодатне силе за јачање у новом духовном животу које помажу његовом правилном расту и усавршавању.

У Старом Завету је помазивање светим миром или јелејем (уљем) означавало даровање посебних дарова Божијих изабраницима.

Господ је заповедио да се миропомазањем посвете првосвештеник Аарон и његови синови (2 Мојс. 30:30).

Уљем је помазан Саул за цара (1 Сам. 10:1).

„ А Господ рече Самуилу... Напуни рог свој уља, и ходи да те пошаљем к Јесеју Витлејемцу, јер између његових синова изабрах себи цара... Тада Самуило узе рог са уљем, и помаза га усред браће његове; и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тог дана“ (1 Сам. 16:1,13).

У Новом Завету имамо обећање Спаситеља да ће послати дарове Духа Светога свима који верују у Њега:

„А у посљедњи велики дан Празника стајаше Исус и повика говорећи: Ко је жедан нека дође мени и пије! Који у мене вјерује, као што Писмо рече, из утробе његове потећи ће ријеке воде живе. А ово рече о Духу кога требаше да приме они који вјерују у име његово, јер Дух Свети још не бјеше дат, зато што Исус још не бјеше прослављен “ (Јн. 7:37-39).

О примању ових дарова говори се у будућности, као нешто што треба да се догоди након прослављања Исуса Христа, тј. након Његове смрти и Васкрсења. То обећање се извршило у дан Педесетнице, када је Апостолима био послат Свети Дух, Чију су благодат, по заповести Господњој, почели да предају крштаванима.

„А Петар им рече: Покајте се, и да се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење гријехова; и примићете дар Светога Духа“ (Дела ап. 2:38)

Из ових речи Апостола види се да опроштење грехова и добијање дара Светог Духа није једно и исто. Прво се даје у Крштењу, а друго – након Крштења, у тајни полагања руку, што се види из речи „ и примићете ...“

Дарови Светога Духа на верне давали су се не кроз Крштење, већ преко полагања руку:

„А кад чуше апостоли у Јерусалиму да је Самарија примила ријеч Божију, послаше им Петра и Јована. Ови сишавши помолише се Богу за њих да приме Духа Светога; ј ер још ни на једнога од њих не бјеше сишао, него бијаху само крштени у име Господа Исуса. Тада полагаху руке на њих, и они примаху Духа Светога. А кад видје Симон да се полагањем апостолских руку даје Дух Свијети “ (Дела ап. 8:14-18).

Апостол Павле разликује Крштење и полагање руку које за њим следи, што значи да оно чини посебну, самосталну Тајну:

„ Догоди се пак, кад бјеше Аполос у Коринту, да Павле пролажаше горње земље, и дође у Ефес, и нашавши неке ученике, Рече им: Јесте ли примили Духа Светога када сте повјеровали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има Дух Свети. А он им рече: У шта се, дакле, крстите? А они рекоше: У крштење Јованово. А Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања, говорећи народу да вјерују у Онога који долази за њим, то јест у Христа Исуса. А кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса. И кад Павле положи руке на њих, сиђе Дух Свети на њих, и говораху језике и прорицаху “ (Дела ап. 19:1-6).

Неки протестанти говоре да признају полагање руку, али одбацују Миропомазање. Међутим то је једна и иста Тајна. Миропомазање је собом заменило полагање руку јер се број верујућих у Христа тако брзо повећавао да Апостоли и њихови наследници – епископи – већ нису могли лично да полажу руке на све. Зато су сами Апостоли заменили полагање руку помазивањем посебном материјом – миром. Они о томе пишу у својим посланицама:

„А ви имате Помазање од Светога и знате све ... А ви, Помазање које примисте од Њега, у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто Помазање учи о свему, и истинито је и није лаж, и као што вас научи, останите у њему “ (1 Јн. 2:20,27).

„А Бог је онај који нас утврђује с вама у Христу, и који нас помаза, Који нас и запечати, и даде залог Духа у срца наша “ (2 Кор. 1:21-22).

Одавде следи да се помазањем вернима предају благодатни дарови Светога Духа, тј. оно што се раније вршило полагањем руку.

Полагање руку код протестаната на новопросвећене јесте просто обред који ништа не даје.

Апостол Павле Тајну Миропомазања назива печатом „ Који нас и запечати “ благословеног мира, који Бог ставља на човека као потврду да он, добивши даре Светога Духа, припада Христу. зато приликом вршења те Тајне свештеник говори:

„Печат дара Духа Светога “.

Протестанти говоре да Духу Светом нису потребни никакви обреди, никакво уље, да Он и Сам силази (Јн. 3:8).

Господ је могао исцељивати само једном речју, али је и Он прибегавао различитим материјалним средствима, исцељивао кроз помазање очију блатом и умивањем Силоамском водом, уз помоћ додира Својих руку.

Ова спољашња, материјална средства неопходна су јер то захтева наша двојна природа; као што је за вршење Тајне Крштења потребна вода, у којој се крштавани чисти од грехова, тако је за Миропомазање неопходно освећено миро преко кога се крштаваном дарују дарови Светога Духа.

У Апостолским установама, које за нас представљају Свето Предање читамо: „Након овога (погружавања крштаваних у воду) нека епископ помазује крштене миром“ (књига 3, глава 16).

врх стране